...''Povratak Srbiji je povratak suštini. Do njega se najčešće stiže dugim, zapletenim i složenim putevima... I baš kada ste se osetili blaziranim i praznim, budite se u nekoj staroj kući u srcu Srbije, usred kakve varošice ili palanke, odlazite u kuhinju kod domaćina i oni vam iznose nešto tako retko u belom svetu; slatko od trešanja, zamagljenu čašu vode i majušnu čašicu domaće prepečenice.
Tako započinje dan u Srbiji...
...Čudna je naša ljubav prema Srbiji. Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i žučnih svađa koje završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti. Ima u toj ljubavi odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na mladalačke jade, pune nežnosti i suza...
...Ne putujem, dakle, nikuda izvan granica kojih je sve više. Dok sam živeo po svetu, čeznuo sam, kao i ostali za Srbijom - sada je imam u ogromnim količinama. Ispijam je lagano, na slamku, kao davno zaboravljeno piće - malinu sa sodom. Ko poželi da me vidi, zna gde će me naći.
Zadnja pošta - Srbija. I, uopšte, šta ću ja u svetu: šta je on meni, a šta ja njemu?''...
Momo Kapor, ''Putopis kroz biografiju''.
Nastavljam svoje putovanje, kao i prethodni put, istočnom Srbijom. Ima nešto očaravajuće i neispričano što me mami ovim krajem. Svi bi na zapad, ja eto, prema istoku. Zapad je precenjen. Razlog je vrlo jednostavan, bogatstvo i divota ovog kraja ne mogu da utole moju glad i žeđ za lepotom, pa se iznova i iznova vraćam. Strast za videti, čuti, saznati, diviti se i zabeležiti sve to budnim okom mog fotoaparata. Taman kad sam mislila da sam sve videla, uvek ima još lepšeg. Tu negde ti bude jasno zašto su se toliko otimali oko ove prelepe, zelene i plodne zemlje. Zemlje, koja jedina zna zbog čega su je pustošili i krali. Putujem okolinom reka Velike Morave, Resave, gradova Despotovca i Svilajnca. Uvek isti osećaj na putovanjima po Srbiji. Koliko god mislim da je poznajem, ipak je ne poznajem. I svaki novi grad, kroz koji prođem ili ga obiđem, doživljavam kao da sam ušla u paralelni univerzum, jer sve je to nekako blizu ali opet daleko, nepoznato i drugačije.
Negde sam na oko 300 km od svoje kuće. Dug je put, a započinjem ga gutljajem prepečenice što ga ispih u čast izvesnog gospodina Mihajlovića, koji je slavio svoj pedeseti rođendan. Imam tu sreću da često upoznajem vesele ljude i dobro društvo. Mislim da nisam mogla ni da sanjam da ću taj dan provesti sa izvesnim gospodinom Mihajlovićem i njegovih 40 nacvrcanih razbojnika (da se ne naljute) ali tako sam ih doživela. Svi su mi potpuni stranci, ali upravo zbog toga zanimljivi, jer kad se slični nađu, osećaj im je kao da se poznaju godinama. I baš taj dan, kada sam na put krenula u potrazi za dobrim fotopisom i reportažom, upoznah dobre ljude koji mi vratiše veru u dugotrajno prijateljstvo, ljubav i brak. Naime, dirljivi momenat i dramatičnost ovog putovanja se javio onda kada sam saznala da su svih tih 40 nacvrcanih razbojnika, kako sam ih nazvala, ustvari dugogodišnji prijatelji gospodina Mihajlovića koji su mesecima unazad, zajedno sa njegovom suprugom, planirali ovo putovanje kao rođendansko iznenađenje. Dirljiva je zapravo, ta emocija koja se videla u njegovim očima i drhtavom glasu kada je on u autobusu saznao o čemu se radi i ostao bez teksta. I tako je započeo ovaj put... Bye bye Novi Sad...
Negde na pola puta, svratih u mesto Markovac. Tu zamirisa jutarnja kafa, u kojoj sam uživala sedeći pored najstarijeg hrasta u Srbiji. Već napola srušen, ne da se ni posle šest stotina godina. I tako, dok je prelepo jutro nagoveštavalo jedan prelepi dan ovog mog 28-mog Miholjskog leta, ja i ovaj izborani matorac sa ogromnom željom za životom, udišemo miris moje domaće kafe, pored autoputa Beograd - Niš.
Posle Đavolje varoši, kojom sam bila oduševljena, mislila sam da sam videla najlepše čudo prirode Srbije, međutim, pogrešila sam. Nalazim se u pećini staroj 80 miliona godina. Mislim da ne mogu da pojmim koje je to vreme. Prostor u kojem je vreme stalo, jer je duboko zakopano. Mračan, stotinu metara ispod zemlje. Vlažan, ali ne i strašno hladan. Koračam dvoranama naše najlepše i najveće Resavske pećine. Neka lepota, tiha i prigušena, tek toliko osvetljena da mogu da joj se divim. Okićena stalaktitima, stalagmitima, prostranim dvoranama, galerijama i okamenjenim vodopadima. Njima se kiti već 45 miliona godina. Opet, ne mogu ni da zamislim koje je to vreme. Pronađena kamena sekira i vrhovi koplja ukazuju da je tu nekad živio i lovio praistorijski čovek. Miriše na pomešano; zemlju, krečnjak, glinu, kristal i korale. Neka jeza me prođe od njene akustičnosti, jer čujem sebe kad šapućem. Mogla bih da se izgubim u njenoj veličini i prostranosti. Tama i tišina čine njenu opasnu i divlju lepotu. Egzotična, isto koliko i tajanstvena i mistična. Dodirujem vlažne, okamenjene vodopade, posmatram kapljice kako se spuštaju niz kameni nakit. Pomalo me i plaši jer je duboka, svuda oko mene je kamen, milioni stalaktita sa oštrim vrhovima iznad moje glave. Uzbudljivo, koliko i zastrašujuće. Definitivno budi adrenalin i svašta pomislite, kao, vrlo optimistična izjava jednog baksuza posetioca ''zamisli da sve ovo krene da se ruši''... Ne preporučuje se klaustrofobičarima, antiavanturistima i slaboj srčki. Isključivo ljudima koji bi se malo osamili i pobegli od realnosti okrutnog i materijalističkog sveta u pećinu, jer naspram njega, pećina je potpuno bezazlena. Nekada su za nju znali samo lokalni čobani, a onda su je otkrili novosadski speleolozi i ''pustili u promet''. Zabranjena je za fotografisanje. Mo'š misliti. Apsolutno se ne pridržavam pravila. Jače je od mene... To bi bilo kao da detetu ukradeš slatkiš ;)
Posle Đavolje varoši, kojom sam bila oduševljena, mislila sam da sam videla najlepše čudo prirode Srbije, međutim, pogrešila sam. Nalazim se u pećini staroj 80 miliona godina. Mislim da ne mogu da pojmim koje je to vreme. Prostor u kojem je vreme stalo, jer je duboko zakopano. Mračan, stotinu metara ispod zemlje. Vlažan, ali ne i strašno hladan. Koračam dvoranama naše najlepše i najveće Resavske pećine. Neka lepota, tiha i prigušena, tek toliko osvetljena da mogu da joj se divim. Okićena stalaktitima, stalagmitima, prostranim dvoranama, galerijama i okamenjenim vodopadima. Njima se kiti već 45 miliona godina. Opet, ne mogu ni da zamislim koje je to vreme. Pronađena kamena sekira i vrhovi koplja ukazuju da je tu nekad živio i lovio praistorijski čovek. Miriše na pomešano; zemlju, krečnjak, glinu, kristal i korale. Neka jeza me prođe od njene akustičnosti, jer čujem sebe kad šapućem. Mogla bih da se izgubim u njenoj veličini i prostranosti. Tama i tišina čine njenu opasnu i divlju lepotu. Egzotična, isto koliko i tajanstvena i mistična. Dodirujem vlažne, okamenjene vodopade, posmatram kapljice kako se spuštaju niz kameni nakit. Pomalo me i plaši jer je duboka, svuda oko mene je kamen, milioni stalaktita sa oštrim vrhovima iznad moje glave. Uzbudljivo, koliko i zastrašujuće. Definitivno budi adrenalin i svašta pomislite, kao, vrlo optimistična izjava jednog baksuza posetioca ''zamisli da sve ovo krene da se ruši''... Ne preporučuje se klaustrofobičarima, antiavanturistima i slaboj srčki. Isključivo ljudima koji bi se malo osamili i pobegli od realnosti okrutnog i materijalističkog sveta u pećinu, jer naspram njega, pećina je potpuno bezazlena. Nekada su za nju znali samo lokalni čobani, a onda su je otkrili novosadski speleolozi i ''pustili u promet''. Zabranjena je za fotografisanje. Mo'š misliti. Apsolutno se ne pridržavam pravila. Jače je od mene... To bi bilo kao da detetu ukradeš slatkiš ;)
Nakon pećine, uputila sam se ka vodopadu Lisine ili Velikom Buku koji je u blizini. Savršenstvo... Ogroman, bučan, u svojoj snazi nekako zastrašujuć. Ponekad nemam reči da opišem ono što osećam i zbog toga volim fotografije. Svaki dan sam preplavljena nekom plastičnom lepotom, stoga, ova lepota je melem za oči. Po licu me zapljuskuje vodena prašina, naslonjena na ogradu, ćutim, gledam i uživam. Za nešto toliko lepo, ne postoje reči, sećanje ti pravi samo ono što vidiš i osetiš u tom momentu. Jer, za savršenstvo ni ne postoje reči. Čak i spuštam svoj aparat, i uživam u vodenom prizoru. Od vode je sve počelo, vodi su uvek i vraćam.
Nakon ovog uživanja, vraćam se svojim prijateljima. Sedimo u maloj brvnari usred brda Babina glava. Počelo je pravo veselje. Pečenje, rakija, svakave đakonije i poslastice. Od nekud su se stvorila i dva harmonikaša. Tu se rodila raspamećenost. Oduševljena sam. Eto kako je propao rokenrol.
Sledeći putevi, vode me ka manastiru Manasiji. To je priča za sebe i posebno uživanje. Pišem vam i fotografišem...
Ležim na travi, naslonjene glave na rukama, sa pogledom na Kučajske planine i plavetnilo neba, ispijam gutljaj rakije, zatvaram oči i kažem u sebi: ''Bože, hvala ti za ovaj merak''.
Hvala ti što me ovakve stvari ispunjavaju.
Sledeći putevi, vode me ka manastiru Manasiji. To je priča za sebe i posebno uživanje. Pišem vam i fotografišem...
