Resavom

...''Povratak Srbiji je povratak suštini. Do njega se najčešće stiže dugim, zapletenim i složenim putevima... I baš kada ste se osetili blaziranim i praznim, budite se u nekoj staroj kući u srcu Srbije, usred kakve varošice ili palanke, odlazite u kuhinju kod domaćina i oni vam iznose nešto tako retko u belom svetu; slatko od trešanja, zamagljenu čašu vode i majušnu čašicu domaće prepečenice. 

Tako započinje dan u Srbiji...

...Čudna je naša ljubav prema Srbiji. Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i žučnih svađa koje završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti. Ima u toj ljubavi odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na mladalačke jade, pune nežnosti i suza...

...Ne putujem, dakle, nikuda izvan granica kojih je sve više. Dok sam živeo po svetu, čeznuo sam, kao i ostali za Srbijom - sada je imam u ogromnim količinama. Ispijam je lagano, na slamku, kao davno zaboravljeno piće - malinu sa sodom. Ko poželi da me vidi, zna gde će me naći. 

Zadnja pošta - Srbija. I, uopšte, šta ću ja u svetu: šta je on meni, a šta ja njemu?''...

Momo Kapor, ''Putopis kroz biografiju''.

Nastavljam svoje putovanje, kao i prethodni put, istočnom Srbijom. Ima nešto očaravajuće i neispričano što me mami ovim krajem. Svi bi na zapad, ja eto, prema istoku. Zapad je precenjen. Razlog je vrlo jednostavan, bogatstvo i divota ovog kraja ne mogu da utole moju glad i žeđ za lepotom, pa se iznova i iznova vraćam. Strast za videti, čuti, saznati, diviti se i zabeležiti sve to budnim okom mog fotoaparata. Taman kad sam mislila da sam sve videla, uvek ima još lepšeg. Tu negde ti bude jasno zašto su se toliko otimali oko ove prelepe, zelene i plodne zemlje. Zemlje, koja jedina zna zbog čega su je pustošili i krali. Putujem okolinom reka Velike Morave, Resave, gradova Despotovca i Svilajnca. Uvek isti osećaj na putovanjima po Srbiji. Koliko god mislim da je poznajem, ipak je ne poznajem. I svaki novi grad, kroz koji prođem ili ga obiđem, doživljavam kao da sam ušla u paralelni univerzum, jer sve je to nekako blizu ali opet daleko, nepoznato i drugačije.  

Negde sam na oko 300 km od svoje kuće. Dug je put, a započinjem ga gutljajem prepečenice što ga ispih u čast izvesnog gospodina Mihajlovića, koji je slavio svoj pedeseti rođendan. Imam tu sreću da često upoznajem vesele ljude i dobro društvo. Mislim da nisam mogla ni da sanjam da ću taj dan provesti sa izvesnim gospodinom Mihajlovićem i njegovih 40 nacvrcanih razbojnika (da se ne naljute) ali tako sam ih doživela. Svi su mi potpuni stranci, ali upravo zbog toga zanimljivi, jer kad se slični nađu, osećaj im je kao da se poznaju godinama. I baš taj dan, kada sam na put krenula u potrazi za dobrim fotopisom i reportažom, upoznah dobre ljude koji mi vratiše veru u dugotrajno prijateljstvo, ljubav i brak. Naime, dirljivi momenat i dramatičnost ovog putovanja se javio onda kada sam saznala da su svih tih 40 nacvrcanih razbojnika, kako sam ih nazvala, ustvari dugogodišnji prijatelji gospodina Mihajlovića koji su mesecima unazad, zajedno sa njegovom suprugom, planirali ovo putovanje kao rođendansko iznenađenje. Dirljiva je zapravo, ta emocija koja se videla u njegovim očima i drhtavom glasu kada je on u autobusu saznao o čemu se radi i ostao bez teksta. I tako je započeo ovaj put... Bye bye Novi Sad...

Negde na pola puta, svratih u mesto Markovac. Tu zamirisa jutarnja kafa, u kojoj sam uživala sedeći pored najstarijeg hrasta u Srbiji. Već napola srušen, ne da se ni posle šest stotina godina. I tako, dok je prelepo jutro nagoveštavalo jedan prelepi dan ovog mog 28-mog Miholjskog leta, ja i ovaj izborani matorac sa ogromnom željom za životom, udišemo miris moje domaće kafe, pored autoputa Beograd - Niš.

Posle Đavolje varoši, kojom sam bila oduševljena, mislila sam da sam videla najlepše čudo prirode Srbije, međutim, pogrešila sam. Nalazim se u pećini staroj 80 miliona godina. Mislim da ne mogu da pojmim koje je to vreme. Prostor u kojem je vreme stalo, jer je duboko zakopano. Mračan, stotinu metara ispod zemlje. Vlažan, ali ne i strašno hladan. Koračam dvoranama naše najlepše i najveće Resavske pećine. Neka lepota, tiha i prigušena, tek toliko osvetljena da mogu da joj se divim. Okićena stalaktitima, stalagmitima, prostranim dvoranama, galerijama i okamenjenim vodopadima. Njima se kiti već 45 miliona godina. Opet, ne mogu ni da zamislim koje je to vreme. Pronađena kamena sekira i vrhovi koplja ukazuju da je tu nekad živio i lovio praistorijski čovek. Miriše na pomešano; zemlju, krečnjak, glinu, kristal i korale. Neka jeza me prođe od njene akustičnosti, jer čujem sebe kad šapućem. Mogla bih da se izgubim u njenoj veličini i prostranosti. Tama i tišina čine njenu opasnu i divlju lepotu. Egzotična, isto koliko i tajanstvena i mistična. Dodirujem vlažne, okamenjene vodopade, posmatram kapljice kako se spuštaju niz kameni nakit. Pomalo me i plaši jer je duboka, svuda oko mene je kamen, milioni stalaktita sa oštrim vrhovima iznad moje glave. Uzbudljivo, koliko i zastrašujuće. Definitivno budi adrenalin i svašta pomislite, kao, vrlo optimistična izjava jednog baksuza posetioca ''zamisli da sve ovo krene da se ruši''... Ne preporučuje se klaustrofobičarima, antiavanturistima i slaboj srčki. Isključivo ljudima koji bi se malo osamili i pobegli od realnosti okrutnog i materijalističkog sveta u pećinu, jer naspram njega, pećina je potpuno bezazlena. Nekada su za nju znali samo lokalni čobani, a onda su je otkrili novosadski speleolozi i ''pustili u promet''. Zabranjena je za fotografisanje. Mo'š misliti. Apsolutno se ne pridržavam pravila. Jače je od mene... To bi bilo kao da detetu ukradeš slatkiš ;)

Nakon pećine, uputila sam se ka vodopadu Lisine ili Velikom Buku koji je u blizini. Savršenstvo... Ogroman, bučan, u svojoj snazi nekako zastrašujuć. Ponekad nemam reči da opišem ono što osećam i zbog toga volim fotografije. Svaki dan sam preplavljena nekom plastičnom lepotom, stoga, ova lepota je melem za oči. Po licu me zapljuskuje vodena prašina, naslonjena na ogradu, ćutim, gledam i uživam. Za nešto toliko lepo, ne postoje reči, sećanje ti pravi samo ono što vidiš i osetiš u tom momentu. Jer, za savršenstvo ni ne postoje reči. Čak i spuštam svoj aparat, i uživam u vodenom prizoru. Od vode je sve počelo, vodi su uvek i vraćam.

Nakon ovog uživanja, vraćam se svojim prijateljima. Sedimo u maloj brvnari usred brda Babina glava. Počelo je pravo veselje. Pečenje, rakija, svakave đakonije i poslastice. Od nekud su se stvorila i dva harmonikaša. Tu se rodila raspamećenost.  Oduševljena sam. Eto kako je propao rokenrol.

Ležim na travi, naslonjene glave na rukama, sa pogledom na Kučajske planine i plavetnilo neba, ispijam gutljaj rakije, zatvaram oči i kažem u sebi: ''Bože, hvala ti za ovaj merak''. 

Hvala ti što me ovakve stvari ispunjavaju.

Sledeći putevi, vode me ka manastiru Manasiji. To je priča za sebe i posebno uživanje. Pišem vam i fotografišem...

Hvala ti Nina

Nina, hvala ti za one noći kad neotuđeni postanu otuđeni, pa se sakriju u senku svoje osamljenosti. Hvala ti što se uz tebe baš super slaže vino sa sodom ''Kao nekad'' unutra. Zajedno ste ferveks za melanholiju. Hokus pokus za amneziju svakodnevnice. Zahvaljujem.

Sincerely yours..

...Lord...don't you see me down here prayin'?...

...but the Lord said, go to the devil...

   

 Još jedna za drogiranje gđom Ninom

                                            

Dunavskom magistralom, Smederevska tvrđava

..."Kakav grad, po jačini i neosetljivosti,
reći ćeš da je nebeska kula.

To je mjesto takvo da ti se čini,

kao da sunce u svom sjaju sipa biserna zrna.

U bedeme njegovih kula mogu udariti samo ribe,
svojim čelom,
 i svud oko njega iskopani su šančevi,kao nebeske provalije."...

...Svoje putovanje nastavljam prateći neke nove reke. Putevima Ilira, Kelta, Rimljana, Austrougara i Turaka. Idući jedinim preostalim tragovima drevne prošlosti. Uz Dunav. Moj omiljeni. Gosodar među rekama. Svojom grandioznošću budi osećaj strahopoštovanja i divljenja. Zato je toliko i opevan. Čini mi se nemog bi nagovorio da progovori, slepog da progleda, a netalentovanom piscu pobudio bi literarne sklonosti. 
I baš tu, negde na ušću Jezave u Dunav, prosuh svoje sitne korake po dvoru Đurađa Brankovića i žene mu Jerine. Nađoh se na Smederevskoj tvrđavi. Dotaknuh stari kamen srednjovekovne Srbije. Udahnuh neke tajne, duboko zakopane i vremenom neotkrivene. Osetih duh nekog vremena dalekog iza nas, koji je ostavio tek po neki trag da ima nečim da nas zanima dok nagađamo kako je sve bilo. A sve je započeto ljubavnom pričom dvoje istorijskih likova. 

Srpski despot Đurađ Branković oženio je grčku princezu Irinu Kantakuzen, po srpskom Jerinu. Đurađ je opisan i naslikan kao visok, lep čovek, snažne građe i gospodskog lica. Guste brade, velikih brkova, duge kose i čelično plavih očiju. Priseban, rečit i ubedljiv. Izuzetno obrazovan, poliglota, diplomata, vojskovođa i pobožan. Najbogatiji evropski vladar svog vremena. Toliko je bio bogat da je dao 30 hiljada dukata da se u Smederevo prenesu mošti svetog Luke (jednog od četiri pisca jevanđelja) pa su mošti 1453. godine uz svčani doček i veliku ceremoniju prenešene u Smederevo, u crkvu Uspenja presvete Bogorodice. Smederevo tada postaje mesto gde se dešavaju čudesna isceljenja, naročito ozdravljenja od očnih bolesti. Jerina je posebno interesantna ličnost i o njoj se sukobe mišljenja. U narodu su je prozvali ''Prokleta Jerina''. Naslikana je kao visoka, vitka, pomalo hladnog pogleda. 1428. godine počeše da grade Smederevsku tvrđavu koja je bila njihov dvor, utočište i srpska prestonica, zbog čega su Smederevci izuzetno ponosni. Ono što mu daje vrednost i autentičnost jeste to da je jedini srpski srednjevekovni dvor čije su temelje gradili Srbi, ostale tvrđave podigli su ili Turci ili Austrougari.

I baš tu, ja se usudih da bacim pogled na odaje u kojim su sedeli i provodili vreme Đurađ i Jerina. Mesto gde su koračali na mermernim pločama, u zidinama od kamena dovučenog sa ostataka rimskih gradova Viminacijuma, Mons Aurusa, Marguma i Vinceja. Tu im muziku komponova kir Stefan Domestik, mnogo ranije od ostalih kompozitora crkvene muzike, a savetodavac im beše mitoropolit Atanasije. Jerina u njenoj dugačkoj crvenoj haljini od atlasa (svečanog svilenog materijala), ukrašenoj sa cvetićima, utegnutu oko struka i pripijenim rukavima. Tu su boravili, posmatrajući Dunav kroz raskošne dvorske prozore od murano stakla i smišljali planove koji će uticati na tok i stvaranje srpske istorije. 

U narodu su različito prikazani i opevani. Srpskog despota Đurđa su proglasili izdajnikom jer je u cilju očuvanja dobrih odnosa spletkario na turskom dvoru. Jednu ćerku Maru Branković dao je na udaju u harem turskog cara Murata II, a drugu ćerku Katarinu, ugarskom grofu Ulrihu Celjskom. A Jerina, ona je tek bila omražena. Srpska Marija Antoaneta. Postoje brojne legende o Jerini i svima poznat stih ''Grad gradila prokleta Jerina''. Grad je gradila i kletvu zaradila. Ohola Jerina, surova žena koja je od gladnog naroda uzimala jaja i koristila ih kao vezivni materijal za gradnju svog dvorca, ljude koji su odbijali kulučenje na dvorcu, odrubila bi im glave i zazidala u dvorac. Kao i priče o pohotnoj, uobraženoj, nezasitoj Jerini koja je proždirala svoje ljubavnike i kako bi sakrila njihove tragove bacala ih sa.. pa možda baš ovih kula kojim sada koračam :) Jerina se kasnije zamonašila, umrla je u Rudniku, a veruje se da je njen sin Lazar otrovao.

Postoje i druge priče, lepe priče, u koje ja više želim da verujem. Mišljenje je podeljeno, ima pisanih materijala gde se navodi da je Jerina ipak bila plemenita majka, dobra žena, podrška Đurđu, da je njihova ljubav bila jaka, jer ipak iz nje nastade petoro dece: Todor, Grgur, Stefan, Lazar i Katarina. Kao i to, da motivi zbog kojih su morali da postupaju onako kako su postupali, nisu potekli iz pohlepe i zla, već iz nastojanja da pomognu srpskom narodu. 

Ipak, ostaje nam samo da nagađamo scenario koji je tu bio ispisan i da zamišljamo kakva se predstava tu zapravo odigrala.

...''Ti si kao prokleta Jerina

moja ljubav ne znaci ti nista

da ponovo Smederevo gradiš

nosio bi kamen iz stalista

Ti si kao prokleta Jerina

moja ljubav ne znaci ti nista

na rukama nosio bih stene

da ponovo budes pored mene''... 

Stanovnik tvrđave

Pogled sa tvrđave na Dunav, Smederevo, Crkvu sv. Đorđa...

Na jednoj od kula, stoji natpis da je Đurađ podigao i izgradio ovaj dvor, od tada postoji trend da svaki graditelj upiše inicijale i datum na svojoj građevini. To je uglavnom prevaziđeno, međutim još uvek postoji na kućama u vojvođanskim selima, poput onog na kući moje bake.

Nastavljam putovanje još starijim tragovima, prema Viminacijumu...

Dunavskom magistralom II, Viminacijum

Putujem prema Viminacijumu, današnjem Kostolcu. Ulazak u Kostolac nije baš najlepši, dočeka vas prizor razbacanog smeća na zemlji, i dimčina koja se izvija iz tri ogromne termoelektrane. Ogromne mašinerije i trovači vazduha, toliko su velike da kilometrima obilaženja nikako ne izlaze iz vidokruga. 

Tu, na ušću Mlave u Dunav, nalazi se najznačajniji rimski grad i vojni logor koji je nastao u I veku. U vreme vladavine Hadrijana postaje municipijum, a za vreme Gordijana III diči se kao kolonija rimskih građana. Još u 17. veku, dolazili su istraživači i zanimali se za ovo mesto. Grof Marsilji i Feliks Kanic obilaze ga nekoliko puta i prave prve zabeleške o njemu. Kasnija ozbiljnija istraživanja urodila su plodom kod naših istraživača Mihajla Valtrovića i Miloja Vasića. Krajem 19. veka otkrili su nekoliko objekata, grobnica i ulicu sa vodovodnim cevima i kanalizacijom. Ulici daju ime po kraljici Dragoj, čime je kupuju da im daje dukate za dalja istraživanja. Dugo posle toga, Viminacijum biva zaboravljen, tek izgradnjom termoelektrana sedamdesetih godina, površinskim iskopavanjima dolazi do novih otkrića i ponovo započinju ozbiljna interesovanja i istraživanja. 

Grobnice i Mauzolej

Bio je to nekad lep i raskošan grad, bogat arhitekturom, hramovima i divnim vilama, velikim termama i amfiteatrom. Živelo je tu oko 45 hiljada ljudi koji iza sebe ostaviše dokaze brojnih umeća. Vrlo precizno i matematički sračunato sagradiše dugački Akvadukt koji im je omogućio dotok vode. Napraviše velike ulice sa kanalizacijom. Vešti za razne zanate, sa majstorskom finoćom i tehnikom millefiori praviše staklo. Duvanjem u kalup, livenjem i presovanjem praviše raznovrsne posude, bočice za mirisna ulja, čaše, krčage i pehare. Takođe, proizvodili su i keramiku, terakotu, opeku, svetiljke, vodovodne cevi i građevinski materijal. Grnčariju za svakodnevnu upotrebu, ali i posude čija namena nije baš jasna, pretpostavlja se da je služila za izvođenje rituala. Najznačajniji proizvod bio je, naravno, nakit. Odlikovao se bogatstvom izbora oblika, kao i materijala. Pravljen je od raznih metala ali i minerala. Osim dekorativne imao je i svrhu da zaštiti vlasnika od zla, a često su pravljene forme koje su ukazivale na pol ili društveni status. Kovali su i novac, srebrni i bakarni, sa likom aktuelnog cara.

Stojim na severnoj kapiji logora, Porti Praetoriji, na ogromnim popločanjima koja ukazuju na moćni odbrambeni sistem. Jer, Viminacijum stoji na raskršću zapada i istoka, na udaru napadača, koji su ga na kraju i uništili i zakopali kao Pompeje. Fascinantne su i rimske terme, one nisu služile samo za higijenu, već i za odmor i masažu, imale su kade sa toplom i hladnom vodom, bile su raskošne i ukrašene mozaicma. Otkriven je i Amfiteatar, njegovi temelji, koji se sada rekonstruišu sa ciljem da se napravi replika ove raskošne građevine. 

Porta Praetoria

Rimske terme

Amfiteatar i okolina

Koračam tlom i prašinom starom dve hiljade godina, dodirujem kamene ploče i rub grobnica u kojim počivaju možda carevi, možda njihovi rođaci, a možda obični građani koje je prolaznost života i vremena smestila tu gde jesu. Gledam u fresku prelepe devojke što je jednom naslika njen sluga slikar, zaljubljen u nju. Na zidovima oslikani simboli, neki paganski ali i oni hršćanski.    
Neke tajne ovde su zakopane da ih niko nikada ne pronađe. Ipak, neke tragove vreme ne može da zaboravi i sruši. Sačuvani su od zaborava, baš kao i one naše potkopane tajne i tragovi na duši, što nas nekad i neko duboko zagreba u srž našeg bića.

Arheolozi u poslu, upravo su otkrili rimsku ulicu, ovde negde dobih želju da i ja budem arheolog :)