Ovo leto dobih želju da posetim Đerdap i ovim putovanjem sam mislila da će mi se želja ispuniti, međutim, stigla sam do Golupca i uspela samo da zakoračim u veličanstvenu Đerdapsku klisuru, jer se tu putovanje prekinulo (sticajem okolnosti). Ali, obećah sebi, u skorije vreme, možda kad bude toplije, eto mene na Đerdapu, u klisuri, u Kladovu, kod Trajanove table i na Lepenskom viru. Nakon Viminacijuma putovanje nastavljam prema Srebrnom jezeru, Ramu i Golupcu. Kraj je sezone pa je na Srebrnom jezeru bilo pomalo pusto i mirno. Dan je bio oblačan pa boja jezera nije bila onakva kakvom je opisuju. Kad je sunčano, kažu da površina jezera dobije srebrnkasti sjaj. Dopao mi se pejzaž i neka opuštajuća terapija ovog jezera, pogled u daljinu i mirnoća vode. Počela je jesen pa su paleta jesenjih boja i žuto-smeđe-zeleno platno u prvom planu. Ima nešto što mi se nikako nije dopalo, sav taj biznis pored, koji toliko ruži svu tu prirodu. Roštilj, palčinke, akcija, akcija, popust, sniženje, pljeskavica + pomfrit 200 dinara, reklama ova, bilbord onaj, sobe, sobe, sobe. Ta neka degutantna estetika seljačkog vašara za potrošačko društvo. Nikako ne ide uz ovo romantično mesto, slatku plažicu i čistu vodu.
Dalje nastavljam prema Ramu i Ramskoj tvrđavi. Još jedna zaostavština srednjevekovnih predaka. Ram je malo mesto, poprilično mirno i pusto. Po oblačnom danu nekako je i malo jezivo. Na ulici gotovo nema nikoga, tek po neki prolaznik. A onda, kad sam videla kuće, shvatih i zašto. Većina stanovnika Rama, ne žive tu, već u inostranstvu. Dođu ovde samo da sagrade raskošne vile i dvorce sa bazenima, kičerajskim fasadama, kapijama i naravno, skulpturama lavova. Da pokažu komšiji koliko su zaradili i stvorili tamo iza crte, živeći napaćeno i otuđeno.
Pružih korake i po Ramskoj tvrđavi, kao turistički lokalitet prilično je zapuštena, nema ograđenih staza ni natpisa, smatram da je malo izignorisana. A šteta. Lepo je mesto, ima prelep pogled, odmah je uz Dunav, ogromna je. U svojoj lepoti nedostaje joj samo neko ko će ispričati priču o njoj i otkriti njene tajne. Veruje se da je na ovom prostoru u doba Kelta postojalo naselje. Ovo mesto se u istoriji prvo spominje kao Ramski distrikt, srez pa knežina. Dovodi se i u vezu sa osnivačima Rima, Romulom i Remom, a Turci su ovo mesto nazvali Ihram Haram. U Ramu je boravio i Atila Bič božji. Temelje je ipak postavio Bajazit drugi, turski sultan. Legenda kaže da je Bajazit obilazeći svoju vojsku, zastao na brežuljku sa kojeg je pogled na Dunav bio prelep i umirujući. Zaspao je na ihramu (ćilimu) i probudio se sasvim preporođen. Potom je naredio da se tu sazida tvrđava koja je dobila naziv po ihramu. Otvori za topove ukazuju da je bila artiljerijsko utvrđenje, ali imala je i džamiju i brojne dragocenosti. Braneći Ram od Turaka tu je poginuo austrijski grof baron fon Loprešti. U Ramu je izvezno vreme boravio i Vuk Karadžić. U Ramu je tada bila carinarnica u kojoj je Vuk bio nadzornik. Postoje i pisma za koje je utvrđeno da ih je Vuk Karadžić iz Rama poslao Milošu Obiliću. Jovan Protić, prvi Karađorđev diplomata, bio je takođe iz Rama.
Crkva Sv. Arhanđela u Ramu
I na kraju, stigoh do Golupca, prelepog malog gradića na Dunavu. Izuzetno sređen, simpatičan i čist grad. Zovu ga najširim osmehom Dunava. I zaista, Dunav se tu pretvara u nešto ogromno, što liči na more. Nešto što nije moglo da stane u moj kadar. I baš tu, na Golubačkoj tvrđavi, dočekah najlepši zalazak sunca.
Na ogranku Homoljskih planina, sagradiše bedeme devet kula ogromne Golubačke tvrđave. Prođoše ovim gradom Dioklecijan, Huni, Justinijan a prvi o njemu pisa Konstantin Filozof. Oblikom podseća na šešir, pa ga prozvaše ''Šešir kula''. Ne zna se kad je nastao i ko ga je sagradio, prvi put se spominje nakon smrti kralja Dragutina 1316. godine. Otimali su se za njega Ugari i Turci. Za vreme cara Lazara dolazi nakratko u posed srpskog naroda.
A kako dobi ime, postoje razne priče. Neki kažu da je u njemu bila zarobljena vizantijska princeza Jelena, koja je počela je da gaji golubove kako bi ublažila tugu i samoću, pa otud ime Golubac. Druga legenda kaže da je tu nekada živela lepotica Golubana u koju se zaljubio turski paša. Darivao je biserima, svilom i raskošnim poklonima ne bi li se udala za njega. Međutim, ona nije želela da se uda za njega, a on odlučuje da je kazni. Ostavljena je zavezana za stenu iznad Dunava, izdahnula je mučena i unakažena ujedima ptica.
Vetrenjače u Rumuniji
U povratku svraćam u prelepi ženski manastir Tumani. Bio je sumrak, koji je ovom manastiru dao ton neke mistike i pritajene lepote. Tu se umih, zapalih sveću i kupih malu ikonu za uspomenu. Saslušah priču o manastiru koju ispriča srdačna i topla igumanija Serafina:
...''Dok je tumarao gustom šumom, Miloš Obilić je, primetivši da se nešto kreće, odapeo strelu i tako nehotice na smrt ranio prepodobnog Zosima Sinaita. Videvši šta je uradio, poneo ga je na ledjima prema svom dvoru da ga previje. Medjutim, smrtno ranjeni pustinožitelj zamolio je da ga spusti na zemlju sledećim rečima: “Tu mani, ostavi da mirno umrem”.
U znak kajanja zbog prolivene krvi, Obilić je na Zosimovom grobu počeo da zida manastir. U vreme kada su radovi stigli skoro do prozora, turski car Murat je sa velikom vojskom pošao na srpsku državu. Okupljajući vojsku, knez Lazar je poslao poruku Milošu: “Tu mani, ostavljaj zidanje, skupljaj Stižane i pohitaj na Kosovo da branimo zemlju”. Tako je, da li po rečima svetitelja ili kneza, narod ovaj manastir nazvao – Tuman.''
Ovde se moje putovanje Dunavskom magistralom i istočnom Srbijom nakratko završava. Nastaviće se pričom iz Đerdapske klisure, koju ću nadam se uskoro posetiti. Ovo putovanje i fotografije imaju poseban značaj za mene a iskustvo je skupoceno i smatram ga ličnim večitim kapitalom koje je samo moje i ostaće utkano u mene. I da, neki ljudi koje neću zaboraviti Marija, Damjan i Bane sa njegovim parfemom ''Miljacka'' Halid Bešlić, :) smejala sam se danima i mirisala na njega, u neverici da i to postoji.
