Obrenovac

Moj nomadski duh nema mira i sada me šalje da pratim neke druge reke, sa druge strane Dunava, malo južnije nego do sada.

Krajem maja boravim u Obrenovcu, gradu u Posavini. Kada sam stigla, nebo se obrušilo nad Obrenovac. Kiša, vetar, grad, noćna mora za nas fotografe. Ni ne pokušavam da izvadim fotoaparat. Stoga, ostajem bez prikladnih fotografija, ali dokumentovaću barem moj subjektivni osećaj. Pogled na Kolubaru je bio uglavnom ovakav:

Koje god mesto da obiđem ja se trudim da saznam neke istorijske činjenice. Pre pet hiljada godina ovim prostorom šetali su neolićani, zatim Iliri, Kelti, pa Rimljani. Sloveni se nastanjuju tek u IX veku a kasnije tuda prolaze Austrijanci i Turci. Ako se vratim u prošlost, neke davne 1815-te godine šetala bih  gradom koji se zvao Palež. Proterujući Turke knez Miloš Obrenović ga spaljuje a potom ga i obnavlja. Paležani, zbog naklonosti prema knezu, uručuju mu molbu da njihovu varoš nazove drugim imenom, Obrenovac. Da sam se tu rodila 1824. išla bih u najstariju osnovnu školu ili pričala telefonom iz centrale izgrađene 1902. godine. Duh istorije koji je ovuda prošetao, ostavio je da ovo mesto podseća na tursku kasabu. Dopada mi se arhitektura, mnogo je drugačija od austrougarske gradnje u Vojvodini. Sve mi je potpuno drugačije nego u Vojvodini. Vidim brda, put je krivudav, nije sve tako ravno. Ljudi su drugačiji, energičniji i vazduh je čak drugačiji. Kao što je negde glavna tambura, negde truba, harmonika i ovaj deo Srbije ima svoj instrument, to je VIOLINA. Stoga, uživajte, popijte rakiju i razbijte čašu na 1:34 sekundi video snimka!

Moje omiljeno mesto je pored vode. Dok sam bila mlađa to je bilo more, sad je to reka. Uprkos lošem vremenu uspevam makar na tren da prošetam priobaljem i vidim Savu. Miriše drveće Zabrana, mokro kamenje krcka ispod nogu, a pogled, zove ga daljina reke u nedogled. 

Voda me smiruje i nosi moje brige. Ovaj put sedim na brodu na Kolubari. Uživam u srpskoj kuhinji. Meso, kajmak, domaći paradjz, krastavac. Moj hedonizam okončavam pivom. U dobrom društvu nema briga, i ovaj put moje brige  Kolubara je odnela u Savu, Sava u Dunav a Dunav u Crno more. Rodila sam se u jednoj zemlji, odrastala u drugoj a sada živim u trećoj. Ja nemam grad kojem pripadam i ne znam za taj osećaj kako je pripadati i imati svoj grad. Ali znam kako je imati nomadski duh. On samo luta i traži. Gde god da odem, prvo o čemu razmišljam je ''da li bih ovde mogla da pripadam''.  Za Obrenovac kažu da je srećno mesto. Zaista jeste, osećam sreću i ovde ću se vratiti. Volim srpski duh i tradiciju. Možda ovde pripadam i možda Obrenovac pripada meni. Iako sam donela nevreme koje je opustošilo poljoprivredna dobra, vratiću se da istražujem, fotografišem i iščačkam neke zaboravljene priče koje ovaj put nisam uspela, jer i ovaj mali grad sigurno ima velike ljude.

              Na kraju boravka, počelo je da se razvedrava!

Ivanovo

U aprilu boravim u Ivanovu. Selo u južnom Banatu. Nisam nikad čula za njega. Povod odlaska je bio foto safari. Ja i tata ga tražimo na mapi. Krećem sa roditeljima iz Novog Sada u 5h ujutro jer u Ivanovu moram da budem do 9h. Nekad nisam baš jasna mom ocu, ali on ima poverenja u mene...

Idemo za  Beograd, pa onda za Pančevo. Prolazimo  kroz sela Vojlovicu, Starčevo i Omoljicu i stižemo u Ivanovo. Vruće je a tek je 8h ujutro. Stižem na vreme i pozdravljam se sa roditeljima. Oni nastavljaju svojim putem, a ja ću se snaći za povratak.

Pitala sam se zašto baš foto safari u Ivanovu, kada sam stigla sve mi je bilo jasno. Prelepo selo pored reke, zanimljivo za fotografe. U fokusu su priroda, arhitektura i seoski život. 

Mislila sam da neće doći puno ljudi. Prevarila sam se. Preko 150 fotografa iz svih delova Srbije stiglo je i naoružalo se objektivima, stativima i skupocenim fotoaparatima. Svi su došli u grupama, organizovanim turama i prevozom. Osećala sam se malo čudno, jer sam došla sama. Nema veze, snaći ću se.

Osećam nešto što nikad nisam osetila. Oseća se strast. Strast svih tih fotografa koji žude da nađu detalj samo njima bitan i zabeleže ga. Njihov jezik je umetnički, pričaju o elementima fotografije, izložbama i tehnologiji foto aparata. Moje znanje smatram još uvek skromnim. Ćutim, slušam i upijam. 

Krećemo da fotografišemo misu u crkvi ’’Sveti Vendel’’. Omeli smo meštane u njihovim jutarnjim ritualima. Bilo je malo neprijatno. Ne mogu da se skoncentrišem, osećam da smetam, izlazim napolje. Ionako ne volim stare katoličke crkve.

Prilazi mi gospodin, stariji, prosed. Još uvek ne  slutim koliko ću se iznenaditi. Sa displeja fotoaparata pokazuje mi fotografiju koja je savršena. Na njoj sam ja. Uhvatio je momenat dok fotografišem u crkvi. Spontana ja. Takve su fotografije najbolje. Ne uspevam da sakrijem oduševljenje. Gospodin je Vojo, ima zvanje kandidata majstora fotografije, počastvovana sam, crvenim. On je za mene autoritet i ja ga poštujem.

Volim ljude koji su profesionalci u svom poslu, a nisu nadmeni. Zadrže skromnost. ’’Čovek koji zna’’ je za mene važan, i cenim ljude po onome koliko znaju, ne koliko imaju. Ne volim glupost, ne volim bahatost. 

Upoznajem se sa ostatkom njegovih kolega i koleginica, članova Foto kino kluba Čačak. Našla sam društvo. Svuda idem sa njiima, pričamo i fotografišemo. Osećam se kao usvojeno dete. Srećna. Čekamo red na čamac. Ima nas previše, neću da se guram, povlačim se. Ali ne, oni mi čuvaju mesto i ne daju ga nikome, jer sam zasluženo čekala. Vozimo se čamcem i fotografišemo. Posmatram divnu prirodu, rečne čamce, kuće na vodi, obalu, biljke, ptice i prelepo nebo. Slike malo mutne ali nema veze, vredi pokušati. U potrebi za odgovarajućim uglom, povremeno neki fotograf ustane i zaljulja čamac. Svi se uplašimo da se ne prevrnemo. Uznemirim se na pomisao da mi aparat završi na dnu reke u Ivanovu.’’Biće sve u redu'', mislim u sebi. Tako i bude. Propustila sam fotografisanje devojaka u narodnim nošnjama i vožnju traktorom. Bilo mi je žao. Sledeće godine ću. Prelep je dan. Sunce je prejako, prija mojoj koži, ali ne prija baš mojim fotografijama. One više vole ono popodnevno svetlo.

Vreme je uskršnjeg posta, na meniju je mrstan i postan pasulj. Za salatu, mladi luk. Volim sve i gladna sam baš. Posle ručka, pijemo pivo i gledamo fotografije sa izložbe Milivoja Vasiljevića. Mirišu mekike i kuvana kafa. Zapamtiću  staru žutu kuću na ćošku, starinski nameštaj, dečiju lutku i sat na ormanu. Stara pisma i naočare na stolu. Crno bela porodična fotografija visi na zidu. Zapamtiću i rukovanje sa predsednikom Foto saveza Srbije, gutljaj čačanske prepečenice, dva Canon fotoaparata okačena na drvetu i refleksiju proleća u starom zidnom ogledalu. Zapamtiću čačane i njihovu srdačnost. Pozdravljam se sa mojim fotografima, pozivaju me na ’’Dane fotografije u Čačku’’. Doći ću. Traže da obećam. Obećavam. 

Za dva sata imam autobus do Pančeva. Sedim na klupi i društvo mi pravi deda iz Ivanova. Tako ga zovem, nije mi se predstavio ali zato mi je ispričao ceo njegov život. Podsećam ga na njegovu ćerku pa je postao sentimentalan. Deda je bio malo naopak. Ostavila ga žena, razveli se. Napustila ga i deca, unuke nikad nije video. Tužno mi je, kažem mu da zaboravi na prošlost. Šta je bilo, bilo je. Neka se pomiri sa njima i provede to malo života sa njima. Neće deda. Tvrd orah. Ljut i ponosan. Radije će umreti sam. Ceo dan peca a uveče sprema ribu. Oseća mu se dah na rakiju, ali nije naporan. Njemu treba neko da ga sasluša, a ja imam dva sata. Trudi se da bude nasmejan, ali osećam da pati, vidi mu se bol u svakoj bori. Kupila sam mu pivo na rastanku (Bože, nemoj me kazniti) a on se pobrinuo kod vozača autobusa da me ostavi gde treba. Maše mi deda.. Kad dođe kući, spremiće ribu za večeru. Kad legne, zamišljaće unuke.

Stižem u Pančevo i presedam na bus za Beograd. U 20 i 15h imam voz za Novi Sad. Čekam sat vremena na klupi na peronu. Sumrak je i pusto je. Hvatam taj poseban momenat praznog i pustog Beograda, metropole od milion i po stanovnika. Uočavam linije koje se ukrštaju i uspevam taj prizor da upakujem u nešto što mi liči na koverat.

Truckam se u vozu, srećom, ne kasni. Srećem u vozu koleginicu sa fakulteta, ćaskamo. Umorna sam ali zadovoljna. Hoću da zaspem, oči mi se sklapaju. Razmišljam koliko mi je dan bio ispunjen, naviru utisci... 

Gladna sam, pitam se da li je mama napravila neki kolač i hoću njen čaj od kamilice...volim moj život.

Čonoplja

Za Djurdjevdan, odlazim sa roditeljima u selo Čonoplja. Čonoplja je selo u zapadnom delu Bačke. Opet je lep dan, vozim i uživam u čarima ravnice. Nije teško voziti, sve je ravno. Njive, polja kukuruza i suncokreta, lep prizor kao i uvek, opet onaj osećaj miline i mira. Opet slava, i opet pun stomak. Krećem u obilazak. Pitaju me šta ću fotografisati ''kad ovde nema ništa zanimljivo''.. Za mene uvek ima. Naći ću ja. Tako je i bilo. Za oko su mi prvo zapala bicikla i biciklisti. Uvek su mi stara bicikla bila romantična i volim da ih vidim na fotografijama. 

Primetili su me meštani. Pitaju me da li radim za neku televiziju. Ja to za svoju dušu, odgovaram im. Uputili su me u Etno baštu koja je još uvek u pripremi. Hajd' da vidim i to, nisam čula za nju i u neverici sam. Potražila sam Etno baštu i ostala sam bez teksta. Mali raj na zemlji. Vratila me u 20-te i 30-te kako ih ja zamišljam. Kočije, bunari, stara burad, vetrenjača, fenjeri, stara česma, stare pegle, posuđe. U ćošku stara ''Singer'' šivaća mašina, u ormanu stare nošnje, suknje sa čipkom i podsuknjama, drvene klompe. Stare slike i porodične fotografije...Uzbuđena sam, ne znam šta pre da fotografišem. Lovim kadrove i kompozicije i ne umem da stanem. 

Ima zanimljivih čonopljanskih priča. Mene zanimaju one ljubavne, herojske i romantične. Rodila se 20-tih godina u Čonoplji,  jedna lepa Ana. Zaljubila se u Nemca. Volela ga je i on nju. Imali su ćerku, Elizabetu. 1941. godine on odlazi u rat, na neprijateljsku stranu. Ništa bolnije nije osetila u životu. Čekala ga je i nadala se da će ga još nekad videti. Nikada ga više nije videla, niti čula išta o njemu. Godinama je bila sama, a samoća je bila njen najveći strah. Imala je već 40 i koju godinu, kada se pojavio Andrija, majstor za krovove. Celo selo još uvek ima krovove koje je on napravio. Htela je ponovo da se uda, ali se bojala osuđivanja u selu. ''U tim godinama da se uda''!! Ipak, nije htela da ostari sama. Proglasila je muža mrtvim i opet se udala. Ja je ne osuđujem. Rodila je mog oca i dobila dvoje unuka! Umrla je 2001. godine.

I iz ovog sela odlazim zadovoljna i bogatija nečim što samo ja osećam, a ako mora da bude opipljivo, neka to budu fotografije. U retrovizoru vidim staru katoličku crkvu ''Svi sveti''. Stara je koliko i selo, potiče iz 16 veka. Bila sam nekoliko puta u njoj na misi. Malo je hladna i mračna. To mi se nikad nije sviđalo u starim katoličkim crkvama. Sveštenik priča na mađarskom jeziku i ja ga ništa ne razumem. Ipak, posmatram ikone i osećam neki mir i spokojnost...

Torda

Trenutno putujem po Vojvodini, obilazim mala mesta u Banatu za koja, verovatno, niko nije čuo, ali u tome je čar. Neko žudi za svetskim destinacijama, a ja uživam u radoznalosti šta ću videti i čuti na sledećem ćošku. Verujem da je spas u skromnosti a bogatstvo u moći zapažanja. Uobičajen prizor kada prolazite kroz Vojvodinu tokom proleća izgleda ovako:

Ako putujete vozom, dominiraju tri boje koje vidite: braon, zelena i plava. Čovek ima osećaj da je neko zalepio poster na prozor vagona, pa je nekima monotono. A ja, uživam! Putovanje kroz ravnicu izaziva u meni osećaj mira i spokojnosti. Ničeg divljeg, samo opuštajućeg za sva čula. 

Nedavno sam posetila Tordu. Torda je selo u srednjem Banatu. Uglavnom je naseljeno Mađarima. Kao i sva sela, lepo i mirno. Miriše na nešto toplo i domaće. Hrana zapravo ima boju i ukus koju mi ''iz grada'' ne poznajemo. Prisustvujem seoskoj slavi. U selo su pristigli vašar, sportska, kulturna dešavanja, kao i bogat muzički program. Slatikiši sa tezgi... obožavam ih, mirišu na detinjstvo.

  

Volim vašare, u svom tom šarenilu tražim detalje. Ovaj put, za oko mi zapada katolička brojanica, moja baka je imala takvu. Kupujem je za uspomenu.

Gostim se ručkom. Seoski, bogat ručak, ne znam šta pre da jedem.   Domaćica izvrsna, kuvala je nekoliko dana. Njen trud osetim u svakom zalogaju. Supa, paprikaš, pečenje, pire, salate, desert i kompot. Njega ću zapamtiti. Ništa lepše i osvežavajuće od kompota od jagoda i višanja. Podsetio me na moju baku, njen kompot od šljiva, sok od zove i zamrznute višnje posute šećerom.

Ljudi su srdačni i gostoprimljivi. Vole da vide nekog novog u selu. Uvek doznaju nešto o vama što ni sami niste znali, pa šapnu komšiji. Ja im ne zameram, dosadno im je, ionako će sve zaboraviti čim se sutra narade na njivi. 

Jedna anegdota o Tordi: 31. marta 2013. godine kroz Tordu je protutnjao ni manje ni više nego tornado! Porušio je brojne krovove od kuća, iščupao drveća i okretao automobile. Srećom, niko nije stradao niti se povredio. 

Jedan isti osećaj mi se javlja kad posetim vojvođanska sela, osetim neki mir i tišinu i odmorim se. Ipak, u svom tom miru oseti se da svako selo ima neke tajne i zaboravljene priče iz prošlosti koje više nema ko da ispriča jer mladi odlaze, a stari umiru...

                                     Devojka iz Torde

                                              Na farmi konja

                                      Vreme je za šetnju