Čonoplja

Za Djurdjevdan, odlazim sa roditeljima u selo Čonoplja. Čonoplja je selo u zapadnom delu Bačke. Opet je lep dan, vozim i uživam u čarima ravnice. Nije teško voziti, sve je ravno. Njive, polja kukuruza i suncokreta, lep prizor kao i uvek, opet onaj osećaj miline i mira. Opet slava, i opet pun stomak. Krećem u obilazak. Pitaju me šta ću fotografisati ''kad ovde nema ništa zanimljivo''.. Za mene uvek ima. Naći ću ja. Tako je i bilo. Za oko su mi prvo zapala bicikla i biciklisti. Uvek su mi stara bicikla bila romantična i volim da ih vidim na fotografijama. 

Primetili su me meštani. Pitaju me da li radim za neku televiziju. Ja to za svoju dušu, odgovaram im. Uputili su me u Etno baštu koja je još uvek u pripremi. Hajd' da vidim i to, nisam čula za nju i u neverici sam. Potražila sam Etno baštu i ostala sam bez teksta. Mali raj na zemlji. Vratila me u 20-te i 30-te kako ih ja zamišljam. Kočije, bunari, stara burad, vetrenjača, fenjeri, stara česma, stare pegle, posuđe. U ćošku stara ''Singer'' šivaća mašina, u ormanu stare nošnje, suknje sa čipkom i podsuknjama, drvene klompe. Stare slike i porodične fotografije...Uzbuđena sam, ne znam šta pre da fotografišem. Lovim kadrove i kompozicije i ne umem da stanem. 

Ima zanimljivih čonopljanskih priča. Mene zanimaju one ljubavne, herojske i romantične. Rodila se 20-tih godina u Čonoplji,  jedna lepa Ana. Zaljubila se u Nemca. Volela ga je i on nju. Imali su ćerku, Elizabetu. 1941. godine on odlazi u rat, na neprijateljsku stranu. Ništa bolnije nije osetila u životu. Čekala ga je i nadala se da će ga još nekad videti. Nikada ga više nije videla, niti čula išta o njemu. Godinama je bila sama, a samoća je bila njen najveći strah. Imala je već 40 i koju godinu, kada se pojavio Andrija, majstor za krovove. Celo selo još uvek ima krovove koje je on napravio. Htela je ponovo da se uda, ali se bojala osuđivanja u selu. ''U tim godinama da se uda''!! Ipak, nije htela da ostari sama. Proglasila je muža mrtvim i opet se udala. Ja je ne osuđujem. Rodila je mog oca i dobila dvoje unuka! Umrla je 2001. godine.

I iz ovog sela odlazim zadovoljna i bogatija nečim što samo ja osećam, a ako mora da bude opipljivo, neka to budu fotografije. U retrovizoru vidim staru katoličku crkvu ''Svi sveti''. Stara je koliko i selo, potiče iz 16 veka. Bila sam nekoliko puta u njoj na misi. Malo je hladna i mračna. To mi se nikad nije sviđalo u starim katoličkim crkvama. Sveštenik priča na mađarskom jeziku i ja ga ništa ne razumem. Ipak, posmatram ikone i osećam neki mir i spokojnost...