Ivanovo

U aprilu boravim u Ivanovu. Selo u južnom Banatu. Nisam nikad čula za njega. Povod odlaska je bio foto safari. Ja i tata ga tražimo na mapi. Krećem sa roditeljima iz Novog Sada u 5h ujutro jer u Ivanovu moram da budem do 9h. Nekad nisam baš jasna mom ocu, ali on ima poverenja u mene...

Idemo za  Beograd, pa onda za Pančevo. Prolazimo  kroz sela Vojlovicu, Starčevo i Omoljicu i stižemo u Ivanovo. Vruće je a tek je 8h ujutro. Stižem na vreme i pozdravljam se sa roditeljima. Oni nastavljaju svojim putem, a ja ću se snaći za povratak.

Pitala sam se zašto baš foto safari u Ivanovu, kada sam stigla sve mi je bilo jasno. Prelepo selo pored reke, zanimljivo za fotografe. U fokusu su priroda, arhitektura i seoski život. 

Mislila sam da neće doći puno ljudi. Prevarila sam se. Preko 150 fotografa iz svih delova Srbije stiglo je i naoružalo se objektivima, stativima i skupocenim fotoaparatima. Svi su došli u grupama, organizovanim turama i prevozom. Osećala sam se malo čudno, jer sam došla sama. Nema veze, snaći ću se.

Osećam nešto što nikad nisam osetila. Oseća se strast. Strast svih tih fotografa koji žude da nađu detalj samo njima bitan i zabeleže ga. Njihov jezik je umetnički, pričaju o elementima fotografije, izložbama i tehnologiji foto aparata. Moje znanje smatram još uvek skromnim. Ćutim, slušam i upijam. 

Krećemo da fotografišemo misu u crkvi ’’Sveti Vendel’’. Omeli smo meštane u njihovim jutarnjim ritualima. Bilo je malo neprijatno. Ne mogu da se skoncentrišem, osećam da smetam, izlazim napolje. Ionako ne volim stare katoličke crkve.

Prilazi mi gospodin, stariji, prosed. Još uvek ne  slutim koliko ću se iznenaditi. Sa displeja fotoaparata pokazuje mi fotografiju koja je savršena. Na njoj sam ja. Uhvatio je momenat dok fotografišem u crkvi. Spontana ja. Takve su fotografije najbolje. Ne uspevam da sakrijem oduševljenje. Gospodin je Vojo, ima zvanje kandidata majstora fotografije, počastvovana sam, crvenim. On je za mene autoritet i ja ga poštujem.

Volim ljude koji su profesionalci u svom poslu, a nisu nadmeni. Zadrže skromnost. ’’Čovek koji zna’’ je za mene važan, i cenim ljude po onome koliko znaju, ne koliko imaju. Ne volim glupost, ne volim bahatost. 

Upoznajem se sa ostatkom njegovih kolega i koleginica, članova Foto kino kluba Čačak. Našla sam društvo. Svuda idem sa njiima, pričamo i fotografišemo. Osećam se kao usvojeno dete. Srećna. Čekamo red na čamac. Ima nas previše, neću da se guram, povlačim se. Ali ne, oni mi čuvaju mesto i ne daju ga nikome, jer sam zasluženo čekala. Vozimo se čamcem i fotografišemo. Posmatram divnu prirodu, rečne čamce, kuće na vodi, obalu, biljke, ptice i prelepo nebo. Slike malo mutne ali nema veze, vredi pokušati. U potrebi za odgovarajućim uglom, povremeno neki fotograf ustane i zaljulja čamac. Svi se uplašimo da se ne prevrnemo. Uznemirim se na pomisao da mi aparat završi na dnu reke u Ivanovu.’’Biće sve u redu'', mislim u sebi. Tako i bude. Propustila sam fotografisanje devojaka u narodnim nošnjama i vožnju traktorom. Bilo mi je žao. Sledeće godine ću. Prelep je dan. Sunce je prejako, prija mojoj koži, ali ne prija baš mojim fotografijama. One više vole ono popodnevno svetlo.

Vreme je uskršnjeg posta, na meniju je mrstan i postan pasulj. Za salatu, mladi luk. Volim sve i gladna sam baš. Posle ručka, pijemo pivo i gledamo fotografije sa izložbe Milivoja Vasiljevića. Mirišu mekike i kuvana kafa. Zapamtiću  staru žutu kuću na ćošku, starinski nameštaj, dečiju lutku i sat na ormanu. Stara pisma i naočare na stolu. Crno bela porodična fotografija visi na zidu. Zapamtiću i rukovanje sa predsednikom Foto saveza Srbije, gutljaj čačanske prepečenice, dva Canon fotoaparata okačena na drvetu i refleksiju proleća u starom zidnom ogledalu. Zapamtiću čačane i njihovu srdačnost. Pozdravljam se sa mojim fotografima, pozivaju me na ’’Dane fotografije u Čačku’’. Doći ću. Traže da obećam. Obećavam. 

Za dva sata imam autobus do Pančeva. Sedim na klupi i društvo mi pravi deda iz Ivanova. Tako ga zovem, nije mi se predstavio ali zato mi je ispričao ceo njegov život. Podsećam ga na njegovu ćerku pa je postao sentimentalan. Deda je bio malo naopak. Ostavila ga žena, razveli se. Napustila ga i deca, unuke nikad nije video. Tužno mi je, kažem mu da zaboravi na prošlost. Šta je bilo, bilo je. Neka se pomiri sa njima i provede to malo života sa njima. Neće deda. Tvrd orah. Ljut i ponosan. Radije će umreti sam. Ceo dan peca a uveče sprema ribu. Oseća mu se dah na rakiju, ali nije naporan. Njemu treba neko da ga sasluša, a ja imam dva sata. Trudi se da bude nasmejan, ali osećam da pati, vidi mu se bol u svakoj bori. Kupila sam mu pivo na rastanku (Bože, nemoj me kazniti) a on se pobrinuo kod vozača autobusa da me ostavi gde treba. Maše mi deda.. Kad dođe kući, spremiće ribu za večeru. Kad legne, zamišljaće unuke.

Stižem u Pančevo i presedam na bus za Beograd. U 20 i 15h imam voz za Novi Sad. Čekam sat vremena na klupi na peronu. Sumrak je i pusto je. Hvatam taj poseban momenat praznog i pustog Beograda, metropole od milion i po stanovnika. Uočavam linije koje se ukrštaju i uspevam taj prizor da upakujem u nešto što mi liči na koverat.

Truckam se u vozu, srećom, ne kasni. Srećem u vozu koleginicu sa fakulteta, ćaskamo. Umorna sam ali zadovoljna. Hoću da zaspem, oči mi se sklapaju. Razmišljam koliko mi je dan bio ispunjen, naviru utisci... 

Gladna sam, pitam se da li je mama napravila neki kolač i hoću njen čaj od kamilice...volim moj život.